Susret

Uđoh u kolodvorski bife.
Mirisalo je na znoj, mokru odjeću, češnjak, lošu rakiju...
Odabrah stol u kutu.
-Slobodno?
Ljudeskara sa šeširom duboko nabijenim na čelo samo me odmjeri i sleže ramenima. Žena u bundi se ni ne pomače.
Naručih konjak.
-Prokleto vrijeme – rekoh. Čovjeku se zgadi i život.
Ljudeskara zaturi šešir. Lice mu koščato, čekinjavo.
-Je li to „zagrebački“? – upita.
-Ne, tek će stići.
On ispi ostatak rakije. Strese se.
-Imaš li cigaretu? – obrati mi se.
Ponudih mu bez riječi. On ne zahvali. Zadovoljno otpuhnu dim i smjesti se udobnije.
Ponudih cigaretu ženi s bundom. Tek tada me pogleda. Oči je imala kao stucano staklo. Usta neprijatno uska.
-I vi čekate „zagrebački“?
Ona sleže ramenima.
-Zar to nije svejedno?
-Pa ne uvijek – rekoh. Da nije službe...
-Vi ste trgovac? – upita.
-Ponekad.
-Čime trgujete?
-Mijenjam razočarenja za sreću.
-I zarađujete?
-Dovoljno da vas ponudim pićem.
Naručih još dva konjaka.
-Uvijek putujete sami?
-Volim slobodu – rekoh.
-Nećete ostati u ovom gradu?
-Nikad ne predviđam unaprijed, ali ne volim prljave hotele i susnježicu.
Ona uzdahnu.
-Lijepo je to voljeti samo slobodu i prostor.
Ljudeskara zahihota. Osjetih se neprijatno.
-Sigurni ste da ne ostajete?
-Pa...
-Svejedno – dodade. Zahvalna sam vam.
Vlak je već ulazio na peron.
-Otpratite me – zamoli.
Ljudeskara se iznenada diže i dohvati njenu prtljagu. Iznenadih se, ali ona mi samo pruži ruku. Sve troje izađosmo bez riječi.
-Nećete „zagrebačkim“?
-Ne, moj vlak stiže za deset minuta – rekoh ispričavajući se.
Stadosmo pred vagonom.
-Odlučila si? – upita ljudeskara.

Ona ne odgovori. Pope se i izgubi u hodniku. Čovjek je trenutak krzmao, a onda začuđujućom lakoćom ubaci teške kovčege.
Ona se vrati. Bila je bez bunde. Priđe mi nekako postrance, kao da oklijeva, a zatim me iznenada zagrli i poljubi u obraz.
-Hvala vam – reče, i žurno se pope natrag.
Vlak je već krenuo. Ostadoh za trenutak zbunjen.
-Kuja! – reče čovjek i pljunu na tračnice.
-Poznajete je?
-Tko može reći da poznaje svoju ženu. A možda je i poznajem.
Njegovo koštunjavo lice se zgrči.
-To je vaša žena? – upitah zabezeknuto.
-Pa što – reče. Za dva tjedna će se vratiti olinjala i mirna. I plakat će – kuja! I on ponovno pljunu. Trebao si ostati u gradu. S tobom bih već nekako. Izgleda da znaš sa ženama.
Šutio sam.
Njegova široka ramena se najednom zgrbiše, uvukoše – učini mi se slab i izgubljen.
-Kuja! – reče još jednom promuklo i bez pozdrava se uputi tračnicama, dugim, tromim koracima.
Htjedoh ga pozvati. Ali moj vlak je već kretao.
Uskočih i s vrata se osvrnuh u tamu. Njegova koščata figura je uranjala u susnježicu.
Na prozor se hvatao snijeg, vlažan i ljepljiv.